Кад сам био дијете имао сам гувернанту из Дабра.Она је уједно била и моја рођена баба с којом сам ,дружећи се ,развио посебан васпитно образовни однос који је на мене оставио траг све до дана данашњег.Тумачење њене психе би захтјевало дубљу експертизу тако да ћу се сада осврнути на само један од њених многобројних квалитета.Наиме иако је завршила само четири разреда основне школе и читав живот провела у кругу пречника педесет километара знала је дивно да користи стилске фигуре за чија имена никад засигурно није чула.Од брда епитета,парабола,метафора које је употребљавала у свакодневном говору мени је увијек било најдраже чути с каквом лакоћом испаљује оксимороне у најобичнијим фразама.Тако је кад би је заболиле ноге говорила:”Лијепо ме боле ове црне ноге”, а када би се негдје случајно ударила казала би:”Лијепо се ударих”.Баба одавно шета небеским ливадама а ја се верем по врховима планина да будем што ближи њој.И данас кад идемо на Вележ и њен највећи врх Ботин паде ми на памет баба и њени језички излети.Јер Вележ је оксиморон сама по себи.Ако нешто може уједно бити сурово и лијепо,дивље и очаравајуће то је она.Чаробна Вележ коју чак ми који смо расли загледани у њу сматрамо припадницом женског рода да би нам била срцу милија.Стаза којом идемо полази са Мачипоља и ту остављамо аутомобиле.Први дио пута иде кроз шуму и у лаганој шетњи долазимо до сипара у Сопиљском долу првог од многобројних изазова.Ту већ доживите праву слику Вележи.У том природном амфитеатру осјетите колико сте мали и немоћни .Савладавши изузетно незгодни сипар долазимо до стијене гдје је потребно примјенити и одређену алпинистичку технику да би се савладала иста.Из предострожности спуштамо и уже и њиме извлачимо пса Одина кога је један планинар повео у авантуру.Има и мало страха од висине што је потпуно нормално али сви прелазимо стијену и полако пењући се долазимо на гребен који се протеже читавом дужином Вележи.Том својеврсном кичмом Вележи крећемо се полако јер услијед тешког терена није могуће другачије. Сво вријеме са наше десне стране се пружа поглед на Невесињско поље и планине у даљини а са лијеве стране на мостарску котлину и сву западну Херцеговину.Вележ је природна граница различитих клима и прави је угођај посматрати тај феномен који је очигледан.Са сјеверне стране су величанствене стијене и поглед на њих са врха је неописив.Ријетко искуство које треба доживити.Ако се баш пуно не бојите висине.Неко уморан,неко усхићен углавном свако под неким утиском стигли смо на врх.Вријеме нам је брзо пролетило у размјени утисака и морали смо да кренемо назад.У доласку на Ботин срели смо планинара из Сарајева који се фератом испео на врх.Сви заједно смо лагано кренули ка Јарчиштима нашој крајњој тачки.Овај дио пута је био знатно лакши па смо ходали причајући о свему и свачему.Између осталог потегло се и питање вјере у најширем смислу те ријечи.Пошто је вјероватно био међународни дан борбе против лавова кола су се сломила на мени.Помислио сам како ли је само било Сократу.Када смо стигли у Јарчишта већ је пао мрак и дошавши кући само је кревет био опција.Падајући у сан пала ми је на памет изрека:”Однио те ђаво у велешке греде!” .И мислим се нешто ако ђаво живи у гредама Бог сигурно столује на врху и Вележ ти је чисти доказ побједе доброг над лошим.И још помислих ако у нешто вјерујем то је да ме баба с неког облака гледа.И смије се.
Сава Мишковић Лав
DCIM\100GOPRO\G0734088.JPG 
DCIM\100GOPRO\G0824165.JPG 
DCIM\100GOPRO\G0844179.JPG
