Баш кад сам се, у одважном соло успону, борио са тешким детаљима сјеверне стијене Ајгера и био близу врха, услиједило је трауматично буђење. Одвратно звоно будилника на телефону парало је простор око мене. 4 часа су ујутро и мркли је мрак. У бунилу схваћам гдје сам и шта се дешава. Снијегом завијане алпске литице, замјенише једва видљиви, али добро познати камени зидови. Ваља устати и спремити се. За сат времена крећемо на дуго планирани успон на Маглић.
Средина је септембра. Љетне врућине су иза нас, а вријеме идеално за планинарење. План је попети Маглић, спустити се на Трновачко језеро, одморити и наставити према Пријевору. Тамо ће нас чекати аута. Пиступ је помало компликован а успон озбиљан. Екипа се чини спремна и уходана. У групи је тридесет планинара. Окупљамо се прије 5ч на градском тргу. Возачи су ту на вријеме. За дивно чудо, нико не касни. Крећемо тачно на вријеме. Инстиктивно се одлучујем сјести у комби који ће возити Рашо. Ту би можда музика могла бити пристојна. Тако је и било. Негдје код Кифина Села одличан џез у тренутку поправља дан. У Фојници срећемо наизглед волшебну групу чобана на магистралном путу. Са силним флуоросцентним шљаштећим прслуцима и бројним лампама, у мраку су подсјећали на Џедаје из Лукасовог блокбастера Ратови звијезда. Преко хиљаду оваца, са планинских пашњака, гонили су у ниже, питомије крајеве. И они су као и ми кренули прије зоре. Ми узбрдо, они низбрдо.
На Тјентишту, код старе руине, која је некад била бензинска станица, скрећемо на пут за Вучево и Пријевор. То што ми зовемо пут, заправо је чудна мјешавина старог асфалта и лошег макадама. Само да нико не разбије картер. На наплатној рампи Националног парка Сутјеска, обављамо формалности и настављамо даље кроз Перућицу. На Дернечиште стижемо прије него што смо планирали. Вријеме је за доручак.
Крећемо пјешачити прије 8ч. Стаза је импресивна, живописна, помало адреналински изазовна. Због могућих одрона, на мјестима гдје је осигурана челичним осигурањима, дјелимо се у три групе. Прилика да пробамо радио уређаје купљене дан раније. Сајла за сајлом и на седлу смо без проблема. На њему, чудо невиђено. Невјероватни призори свуда су око нас. Оштри врхови Биоча као да парају облаке изнад себе. Заобљена Власуља са моћном сјеверном стијеном, некако се учини шира и страшнија него раније. Трновачки Дурмитор, Трзивка, Студенац, Бадањ, Лица… на крају поглед тромо креће ка западу. У свој својој љепоти указује нам се врх Маглића. Са седла изгледа доста близу.
Нешто после 11 сати стижемо до циља. На врху је много планинара, пристижу са свих страна. Маглић је љети изузетно популаран. На моменте смо у облацима и магли. Кратко одмарамо. Упознајемо се са другим друштвима. Вријеме је за сликање. Остаје нам се још, али повратак је још захтјевнији и дужи. Полако се пакујемо и крећемо према језеру. Успут пењемо помало запостављен и мање атрактиван, два метра виши врх Маглића у Црној Гори. Очигледно није све ни у бројкама. Убрзо стижемо до Царевог Дола, одакле креће стрми спуст. Помало незгодно па напредујемо спорије. Поглед на језеро сафирно плаве боје, окружено литицама околних врхова, скреће пажњу са тјескобе кретања незгодним сипаром.
Корак по корак и стижемо на језеро. Боја му сад подсјећа на смарагдну. Имамо довољно времена за уживање и одмарање. Излежавамо се уз пиво. Неки су први пут овдје, хинотисани призорима око себе. Они уморни, дремају на сунцу. Језеро мами на купање. Маштамо о камповању. Кујемо свакојаке планове.
Вријеме је за полазак. Требаће нам око два сата до аута. Кроз букову шуму спуштамо се у Суву Језерину, долину омеђену стрмим падинама Маглића и Волујака. Са тог мјеста крећемо узбрдо према Пријевору. Стижемо сат времена прије времена. Договор је био у 7ч, но возачи су већ ту. Залазак сунца на Пријевору је можда нешто најљепше што се може видјети.
Кратко одмарамо, па крећемо ка Тјенитишту. Наш комби је задњи у колони. Заустављамо се накратко на Драгош Седлу. Још има времена да видимо водопад Скакавац и стигнемо остатак екипе. Призор за памћење! Огромна количина воде обрушава се муњевитом брзином са литица високих преко седамдесет метара. Све то у срцу прашуме.
Са Тјентишта крећемо путем према Гацку. Стижемо екипу која нас чека на Саставцима. Позната кафана на великој кривини. Дуги бетонски степеници изгледали су још дужи. Огроман шарени мачак на тријему, шепурио се свјестан своје корпулентности. Кладим се да му ниједно псето не би смјело ништа. Као да сам имао предосјећај да пиво неће бити хладно. Уморан сам и поспан. Мисли ми лутају. “Боље једно вруће пиво него четири ‘ладна”. Покушавао сам се сјетити текста саркастичне пјесме Рамба Амадеуса.
Видео снимак
П.Ћ.