1. Jutro
Julska svitanja su neka od najljepših doživljaja koje nam majka priroda nudi u širokom asortimanu svojih čari. Nije baš da im često prisustvujem ali jutros su mi se složile kockice. Krevet na kome spavam je tik pored prozora i prvi zraci sunca mi obasjavaju lice što je jasan signal za ustajanje. Izlazeći na vrata umalo nisam nagazio na vjernog psa čuvara koji me samo letimično okrznuo pogledom i nastavio da spava. Tri mačke su ležale pored njega i poluzatvorenih oči sanjale boga pitaj šta. U to se oglasio pjevac najavivši novi dan. Savijene grane voća su se lagano njihale u ritmu južnog vijetra a na poletnicama košnica su se pomaljale prve pčele izmamljene suncem. U štali su krave mirno ležale i preživale večeru. Vrhovi planina u daljini su se presijavali na suncu i novi dan je počeo. Nadam se da će ove slike u duhu naturalizma nekoga nagnati da postane ranoranilac (barem jednom).
2. Putovanje
Prije neki dan čuvajući krave sretnem jednog mog sabrata po štapu i u razmjeni kurtoaznih pitanja tipa “Kako su ti kući ?” i slično on me ničim izazvan upita ” Oba ti oka znaš li ti šta su to hejteri?” Nisam baš imao namjeru da mu detaljno analiziram dotične persone pa sam mu rekao da su oni neka vrsta tersova. “A to je to” rekao je lakonski i otrčao za ovcama. Dok smo svraćali na makadamski put koji vodi s Čemerna kroz srce Zelengore sve do Kalinovika pade mi na pamet ta epizoda. Put kojim idemo je realno loš ali meni je iz nekog razloga lijep i mislim se šta bi pojedini ljudi koji na autoputu nadju neravninu rekli za ove džombe koje vozač kombija jedva izbjegava. I pomislih na tetkinu magaricu Margaritu koju smo kao djeca jahali i kako nam je njen lagani manekenski hod izgledao kao da ga pogoni mlazni motor. I još pomislih ništa lakše nego ocrniti nešto lijepo ali hajde majčin sine uljepšaj nešto ružno. Našao sam misiju za ovu heftu . Biću antitersov ako je to moguće.
3. Bregoč
Bregoč je najviši vrh Zelengore i samo je šlag na tortu njene ljepote. Odavno nismo imali šareniju grupu u svakom pogledu ali se jedino dijelimo po kondicionoj spremnosti. U rasponu smo od berača borovnica do adrenalinskih mašina. Uspon nije težak niti zahtjevan pa sve ide opušteno. Ja se najviše zabavljam s borovnicama koje su sve ljepše kako raste nadmorska visina. Najradije bi tu ostao da ležim ali kad smo već tu izaći ću na Bregoč. Na vrhu smo opet svi zajedno i svi uživamo u predivnom pogledu. Kupanje na Orlovačkom jezeru je nezaobilazno za ukupan ugođaj. S prvim nagovještajem zalaska sunca ulazimo u kombije i pravac Nevesinje.
4. Ulog
Nezaobilazna stanica svih naših avantura je Ulog ako nam je usput naravno. U lokalnoj kafani nema nikoga što nama ništa posebno ne znači. Preuzeli smo čak i konobarski posao od gazdarice. Kad pomislim na jutrošnja većinom neispavana lica i uporedim ih sa ovim nasmješenim i veselim shvatim kako priroda očigledno pozitivno deluje na ljude. U moru doskočica i šala neko je ispričao anegdotu o jednom našem sugradjananinu koga je neka tv ekipa ispitivala o ratnim zbivanjima. Elem dok je on prepričavao uspomene iz rata novinar ga je upitao “A kad vam je bilo najteže?” “Najteže! Prije deset minuta. ” odgovorio je on. “Napih se sinoć pa mi se jutros okreće želudac. Povratih džigerice” nastavi on na zaprepaštenje tv ekipe. U duhu mog današnjeg poziva antitersova upitah sam sebe “Kad ti je bilo najlakše?” . ” Sad!” odgovorih sam sebi.
Sava Mišković Lav
