Ако би поредили планине са цвијећем Вележ би била сјекавица тај дивни чичак тако мио пчелама,Црвањ тулипан а Прењ гладишевина.По томе Зеленгора би била башта најљепших ружа…Још би ја и више лирски узлетио да ме не прекида суперего(у даљем тексту ћемо га звати Њего из чисто практичних разлога):”Устај шта си пријено за кревет!””Још само пола сата” браним се ја.”Ни минута “ опет ће Њего. “Али спавање је здраво” покушавам ја опет. “ Не тандарај него устај обећао си да ћеш ићи на Зеленгору”. Па зато сам је сањао паде ми на памет, али опет покушавам :”Рећи ћу им да сам уморан схватиће.””Јашта ће” каже Њего ,”ти очигледно не знаш да кад те једном назову литоњом џаба ти после брабоњчат”.Овом древном мудрошћу ме дотукао и није било друге него на ноге лагане.Данас идемо на Кладопољско језеро једно од предивних језера на Зеленгори мени лично најмилијој планини тако да већ у перспективи видим фин угођај.Временски услови идеални,терен на врхунском нивоу што би рекли спортски коментатори само притегнути опанке и пут под ноге.Интересовање је изненађујуће велико тако да идемо са аутобусом и два путничка аутомобила.Прелазимо висораван Морине која је услијед недавних киша почела да зелени.Успут срећемо пуно оваца мало мање крава и најмање људи.Спуштамо се у Улог и пошто ја идем са аутом имамо времена да свратимо у локалну кафану да сачекамо аутобус и да мало попричамо са газдама о којечему.Мој сувозач се распитује и за цијене некретнина ношен мишљу да некад купи исту.Стварно ово мјесто са дванаест сталних становника које није ни село ни град има посебан шмек.Док вијећамо зашто је Неретва толико плитка долази аутобус и идемо даље.Пролазимо кроз Недавић гдје је кањон Неретве изузетно дубок и стижемо на Обаљ .Ту остављамо возила и правац Зеленгора.Пут с Обља до Кладопољског језера представља право уживање.Овај дио Зеленгоре није обрастао шумом па се углавном иде ливадама .Успут срећемо коње који су тако питоми да многи користе прилику да се усликају с њима.Остаци старих штала се могу видјети цијелом дужином пута.На језеро стижемо долином кроз коју тече поток који истиче из њега.Језеро је примјер љепоте природе чак на моменат помислите да сте у неком другом универзуму.Тај моменат је врло кратак јер угледате бачену гуму од камиона.Лежим и мислим се да је ово мјесто негдје друго кладио би се у вунене чарапе да би овдје били хотели, спа центри и ко зна шта још а долазило би се широким асфалтним друмом…Опет ме прекида Њего:”Знаш ли ти шта би на тему клађења рекао покојни Макс Планк?””Немам појма” ,кажем.”Ако је вјероватноћа један на према десет на четрнесту да ћеш изгубити не клади се.”Тако и јесте помислим а не знам што о том и размишљам.У то стиже и наређење за покрет.Носили смо се идејом да се испењемо и на Дрхтар али смо услијед сплета разних околности схватили да је боља опција да попењемо неки други врх којих овдје не мањка и да га прогласимо Дрхтаром или му дамо неко име.Речено учињено.Одабрали смо један од многобројних врхова (било је разних приједлога али ја му овом приликом дајем име Племац)попели се на њега и уживали у погледу.Наравно неизбјежно је било и фотографисање.У повратку смо на Масној бари наишли на велику групу бикова који ту проводе читаво љето.У недостатку женског пола исте им врсте гласно су букали изражавајући негодовање.Повратак је био у сутон и сунце је полако падало право испред нас што је угођај чинило још љепшим.По доласку у Невесиње морао сам да обавим стандардне процедуре тако да сам легао да спавам тек око пола један.Размишљао сам је ли боље вергати се по планинама или можда пити кафу негдје у баштама кафића или можда обићи неки шопинг центар…Опет ме прекину Њего:”Не манитај манитуа ти,да данас ниси био у планини мање би те болиле ноге али више глава.”То је стварно тачно помислих и окренух се на другу страну.
Сава Мишковић Лав
