Сви смо сигурно некад видјели како мала дјеца раде неке непојмљиве ствари.Па рецимо тако без икаквог видљивог повода окрену се наглавачке и дубе на глави или скачу у вис хватајући неке нама невидљиве објекте или газе по барицама воде правећи само њима схватљиве покрете.Брижне мајке их окрећу,пресвлаче и утопљавају до изнемоглости успут им дајући савјете које су њима давале њихове мајке:”Окрени се слиће ти се крв у мозак”,”Не гази по води навућеш прехладу”,”Бјежи отоле уватићете промаја.”Модерни паламуди са дипломама факултета чије је име тешко изговорити коре их и дају мајкама савјете које их јако нервирају.”К’о да ми не знамо шта је добро за нашу дјецу” узвраћају мајке.А дјеца тјерају по своме и раде шта им се хоће.Е сад кад си дијете то је сасвим прихватљиво али то се мени дешава и дан данас.Није да баш могу да дубим на глави али висити наглавачке објешен ногама о грану јабуке ми представља невјероватан угођај.Наравно ако нико не гледа јер то представља велики ризик да ме прогласе за локалног лудака којим плаше дјецу.И онда једног дана схватиш да постоји још људи као ти и да постоје мјеста на којима можеш да се понашаш како се осјећаш.И тако сам постао планинар.Можда?А можда и нисам.То и није битно.У главном планина ти даје ону слободу насушно потребну сваком самомислећем живом створу.На планини можеш да радиш шта замислиш.Да скачеш с камена на камен и притом изговараш брзалице а да те нико не пита јеси ли сишао с ума,да се окачиш канапом за неку стијену и тако висећи размишљаш о смислу живота,да бројиш врхове и дајеш им имена по свом нахођењу,да дозиваш непознате богове и тако призовеш снијег…У планини не можеш бити тужан јер те бесконачне игре боја и облика опчињавају и односе све бриге.Боли у мишићима настале услијед дуготрајног ходања нестају при првом погледу на дуго очекивани врх окупан сунцем.Вјетар сјеверац одува све проблеме а изненадна киша спере све тегобе.Врело љетње сунце спржи сваки умор.Непрегледни простори наших планина су природна лијечилишта тијела и духа и уједно неисцрпна врела неких других живота.Удахнимо пуним плућима неки нови живот.
п.с. Прије неки дан сретнем једног познаника који је иначе кандидат за одборника за локални парламент.И док још нисам стигао да кажем :”Добар дан” он ме већ мунтао да гласам за њега.Од његове силне куканције и салве жалопојки нисам могао да мислим па сам само успио рећи :”Ја, шта ћеш?”Кад ме напокон пустио дислоцираног мозга и видно слуђен помислио сам :”Па ти си црни Лаве стварно сретан човјек!”
Сава Мишковић Лав
